U na­se­lju Trud­be­nik kod Nik­ši­ća, gdje ži­ve ma­hom po­ro­di­ce naj­ni­žeg ma­te­ri­jal­nog sta­tu­sa, me­đu njih dva­de­se­tak mo­žda i naj­u­gro­že­ni­ja je Mi­lo­ša Ne­bri­gi­ća. On i su­pru­ga Ta­tja­na, sva­ko­dnev­no se bo­re da u ne­ma­šti­ni pre­hra­ne tro­je ma­lo­ljet­ne dje­ce. Ne­bri­gi­ći pre­ži­vlja­va­ju sa 104 eura ma­te­ri­jal­nog obez­bje­đe­nja po­ro­di­ce, ali za taj no­vac ne mno­gu ku­pi­ti ni bra­šno, a ka­mo­li lje­ko­ve ko­ji su Ta­tja­ni i nje­noj kćer­ki neo­hod­ni za li­je­če­nje.
– Upr­kos svim te­ško­ća­ma sa ko­ji­ma se su­o­ča­va­mo i pro­ble­mi­ma ko­ji nas ti­šte, ri­jet­ki nas se sje­te. To­kom je­se­ni ka­da uda­re ki­še i zi­mi ka­da se ži­va u ter­mo­me­tru spu­sti i pet­na­e­stak ste­pe­ni is­pod nu­le, kao što je to slu­čaj ovih da­na, ži­vot u ba­ra­ka­ma od is­tru­le­le da­ske, sa sto­la­ri­jom ko­ju op­ši­va­mo naj­lo­ni­ma da bi­smo se za­šti­ti­li od sje­ver­ca i pa­da­vi­na, ra­van je onom na go­loj le­di­ni, ka­že Ta­tja­na.
Uz sve to su i bez stru­je već dvi­je i po go­di­ne, jer ih je Elek­tro­di­stri­bu­ci­ja is­klju­či­la sa mre­že, zbog ne­pla­će­nih ra­ču­na. Či­nje­ni­ca je i da dug ni­je sa­mo nji­hov već da su ga use­lje­njem u ba­ra­ku pri­je se­dam i po go­di­na na­sli­je­di­li od po­ro­di­ce ko­ja je pri­je njih tu sta­no­va­la.
– Mo­li­li smo i pre­go­va­ra­li sa ru­ko­vod­stvom Elek­tro­di­stri­bu­ci­je, da nas po­šte­de, jer smo i ona­ko do­volj­no ugro­že­ni, ali upr­kos obe­ća­nji­ma is­klju­či­li su nas na pre­pad. U jed­noj so­bi gdje je na mre­žu pri­klju­čen TV pri­jem­nik, i si­je­lič­no gr­lo, ra­čun je za utro­še­nu elek­trič­nu ener­gi­ju 45 eura, dok ukup­npan iz­nos na ra­ču­nu sa si­ja­lič­nim mje­sti­ma za još dvi­je so­be je 105 eura. Vi­ša je ka­ma­ta na ra­ču­nu, ne­go li ukup­na po­tro­šnja ko­ju su nam ra­ču­na­li. Obe­ća­va­li su nam čak da će nas ka­ma­te oslo­bo­di­ti, i da pla­ti­mo ra­čun sa po­pu­stom od 40 od­sto ko­ji va­ži za so­ci­jal­no ugro­že­ne po­ro­di­ce, ali ni­šta od to­ga. Umje­sto sil­nih obe­ća­nja sti­gli su elek­tri­ča­ri ko­ji su nam is­klju­či­li stru­ju, ta­ko da smo i da­nas na­kon dvi­je i po go­di­ne u mra­ku, ka­že Ne­bri­gić.
Ne­bri­gić na­gla­ša­va da ži­vot u ne­u­slov­nim objek­ti­ma, ni­je­su htje­li oni sa­mi, ni­ti su te­ži­li ka to­me, već im je to sud­bi­na do­di­je­li­la.
- I mi bi že­lje­li da i na­ša dje­ca ži­ve u naj­bo­ljim uslo­vi­ma. Ne tra­ži­mo mi mi­lo­sti­nju, ni­ti že­li­mo da nam ne­ko uvi­jek po­ma­že, do­no­si nam hra­nu i iz­dr­ža­va nas. Ne­ka nam sa­mo obez­bi­je­de uslo­ve da ra­di­mo. Sprem­na sam da dam mak­si­mum od se­be – da pe­rem, či­stim, ula­ze, ugo­sti­telj­ske objek­te, pa­zim sta­ri­je oso­be i slič­no, ra­dim u ba­šti, sa­mo da bih za­ra­di­la da dje­ci do­ne­sem par­če hlje­ba - ka­že Ne­bri­gić.
Ne­bri­gić is­ti­če da je dje­ci te­ško ob­ja­sni­ti da ne­ma, te da je če­sto u pri­li­ci čak i da im zbrek­ne, ka­ko bi se umi­ri­li i da ne tra­že, jer im ne mo­že stvo­ri­ti vi­še od ono­ga ko­li­ko ima.
L.N.